Postoje trenuci u \u017eivotu kada pomislimo da smo kona\u010dno prona\u0161li mir. Ne zato \u0161to je bol nestala, ve\u0107 zato \u0161to je na trenutak utihnula. Ova pri\u010da govori upravo o takvom trenutku, ali i o tome kako nas \u017eivot ponekad suo\u010di sa emocijama od kojih be\u017eimo, kroz ljude koje nismo o\u010dekivali.<\/p>\n\n\n\n
Te ve\u010deri sedeo sam u malom gradskom kaficu, na terasi gde se me\u0161aju prigu\u0161eni zvuci saobra\u0107aja i ti\u0161ina ljudi koji su ostali sami sa sobom. U rukama sam dr\u017eao \u0161olju toplog \u010daja i prvi put posle dugo vremena imao ose\u0107aj da mogu normalno da di\u0161em.<\/p>\n\n\n\n
Od kada sam izgubio suprugu Jelenu u saobra\u0107ajnoj nesre\u0107i, tuga je postala moj stalni saputnik. Nije nestala, ali te ve\u010deri bila je ti\u0161a. Grad je bio osvetljen, no\u0107 blaga, a meni se \u010dinilo da sam, makar na kratko, ponovo sre\u0107an \u010dovek.<\/p>\n\n\n\n
Dok sam gledao u svetla ulice, pri\u0161lo mi je dete. Mr\u0161av de\u010dak, prljavih ruku i ozbiljnog pogleda koji ne prili\u010di tim godinama. Pomislio sam da \u0107e tra\u017eiti novac ili hranu. Takvi susreti nisu retkost. Ali on nije rekao ni\u0161ta.<\/p>\n\n\n\n
Samo je podigao ruku i pokazao na moju ogrlicu.<\/p>\n\n\n\n
Nosio sam mali medaljon sa fotografijom Jelene. Napravio sam ga nakon njene smrti, da je nosim blizu srca, kao poslednju opipljivu vezu sa njom. Dete je dugo gledalo u medaljon, a onda me pogledalo pravo u o\u010di.<\/p>\n\n\n\n
Tiho je \u0161apnulo tri re\u010di.<\/p>\n\n\n\n
Tamo je ona.<\/p>\n\n\n\n
U tom trenutku sve u meni se zaledilo. Razum je govorio da je to nemogu\u0107e. Srce je govorilo ne\u0161to sasvim drugo. Nisam znao \u0161ta da mislim, ali sam znao da moram da ustanem.<\/p>\n\n\n\n
Platio sam \u010daj, stegao medaljon u ruci i krenuo za de\u010dakom. Hodali smo kaldrmom, dalje od svetla, ka mirnijem delu ulice. Sa svakim korakom borile su se nada i svest da \u010duda ne postoje.<\/p>\n\n\n\n
Na kraju ulice stajala je \u017eena. Svetlost lampe obasjavala ju je delimi\u010dno. Kada sam je ugledao, kolena su mi zadrhtala. Sli\u010dnost sa Jelenom bila je neverovatna. Isti oblik lica, sli\u010dan pogled, dr\u017eanje.<\/p>\n\n\n\n
Izgovorio sam njeno ime gotovo nesvesno.<\/p>\n\n\n\n
\u017dena je podigla pogled, zbunjena, ali pa\u017eljiva. Pri\u0161ao sam joj i ispri\u010dao ko sam, za\u0161to sam tu i pokazao medaljon. Gledala je fotografiju, a u njenim o\u010dima pojavile su se suze.<\/p>\n\n\n\n
Rekla je da nije osoba sa slike.<\/p>\n\n\n\n
Izbliza su se videli detalji koji su je razlikovali. Glas, o\u017eiljak, osmeh. Razum je kona\u010dno sustigao emocije. Nije se dogodilo \u010dudo, ali se dogodilo suo\u010davanje.<\/p>\n\n\n\n
Dje\u010dak je stajao pored nas, zbunjen. Spustio sam se na kolena i pitao ga kako se zove, da li je gladan i gde \u017eivi. Rekao je da \u010desto nema gde da prespava. Takve pri\u010de, na\u017ealost, nisu retke i podse\u0107aju koliko su neki \u017eivoti nevidljivi.<\/p>\n\n\n\n
Kupio sam mu hranu i dao novac da mo\u017ee da prespava na sigurnom mestu. Nije tra\u017eio mnogo, ali mu je zna\u010dilo sve.<\/p>\n\n\n\n
Tog trenutka shvatio sam da se te ve\u010deri nije radilo o povratku izgubljenog, ve\u0107 o prihvatanju. O tome da tuga ne zna\u010di kraj, ve\u0107 druga\u010diji nastavak.<\/p>\n\n\n\n
Vra\u0107aju\u0107i se ku\u0107i, ose\u0107ao sam te\u017einu medaljona na grudima, ali i ne\u0161to novo. Smirenost. Shvatio sam da \u017eivot retko vra\u0107a ono \u0161to nam oduzme, ali \u010desto po\u0161alje susret koji nas natera da pogledamo u sebe.<\/p>\n\n\n\n
Te tri re\u010di koje su me na po\u010detku slomile, na kraju su me spojile. Nisam prona\u0161ao Jelenu na kraju ulice, ali sam prona\u0161ao snagu da je nosim u sebi, bez iluzije, ali i bez straha.<\/p>\n\n\n\n
Neke ljubavi ne prestaju. One samo promene oblik i nastave da \u017eive kroz uspomene, nepoznate ljude i male, tihe trenutke koji nas podsete da smo jo\u0161 uvek \u017eivi.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Postoje trenuci u \u017eivotu kada pomislimo da smo kona\u010dno prona\u0161li mir. Ne zato \u0161to je bol nestala, ve\u0107 zato \u0161to je na trenutak utihnula. Ova pri\u010da govori upravo o takvom trenutku, ali i o tome kako nas \u017eivot ponekad suo\u010di sa emocijama od kojih be\u017eimo, kroz ljude koje nismo o\u010dekivali. Ve\u010de koje je li\u010dilo na […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":67426,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[10],"tags":[],"class_list":["post-67425","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-zanimljivosti"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/67425","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=67425"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/67425\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/67426"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=67425"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=67425"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vaterpolosrbija.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=67425"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}